19.6.17

A Family Man / The Headhunter’s Calling

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Mark Williams
scenario: Bill Dubuque
uloge: Gerard Butler, Gretchen Mol, Alison Brie, William Dafoe, Alfred Molina, Dustin Milligan, Anupam Kher, Max Jenkins

Nekada je bilo jednostavnije: pročitaš oglas u novinama, javiš se na prvi, drugi, treći i dobiješ posao direktno od već nekog šefa, ostaneš na tom poslu dok ne napreduješ, do penzije ili dok ne nađeš bolji na apsolutno isti način, dok firma ne propadne, dok te ne otpuste, kako god. Makar je bilo neposredno. Sada je i zapošljavanje biznis za sebe, pa postoje kadrovske kompanije u kojima rade “lovci na glave”, odnosno na talente koji će, kako se hvale, naći pravog čoveka za pravi posao.


Jedan od njih je Dane Jensen (Butler), jedan od najboljih u poslu, prava ajkula koja se ne libi da laže, maže i upotrebljava prljave trikove kako bi se progurao. Radna etika mu je perfektna, radno vreme od jutra do sutra, radno mesto kancelarijski sto sa timom mladih ajkula koje on predvodi. Od toga će mu pre ili kasnije stradati zdravlje (hint: šta god vam se desilo, NEMOJTE ulivati Red Bull u kafu!), a već mu strada porodični život. Decu skoro da ne viđa, njihove probleme otpisuje kao nebitne, a sa ženom (Mol) ima nezadovoljavajuće seksualne odnose jednom sedmično.
Na poslu se otvara mogućnost za napredovanje: stari gazda Ed (Dafoe) je rešio da proputuje svetom i uživa u životu, pa će svoje mesto glavnog glavonje prepustiti onome čiji mu tim u poslednja tri meseca u godini zaradi više novca. Pored Danea se za to mesto bori i Lynn (Brie), fakultetski obrazovana cura koja vodi tim istih takvih lovaca koja se od koloritnog Danea razlikuje samo po stilu i nastupu. I baš dok traje trka i bespoštedna borba, Daneovom sinu Ryanu (Jenkins) će otkriti određeni tip leukemije za koji se tvrdi da je najčešći oblik dečijeg raka. Hoće li Dane pobediti u internom takmičenju? Hoće li postati bolji otac i bolji čovek, pa posvetiti više vremena svojim najmilijima? Hoće li mali preživeti?

Mark Williams je producent sa dugogodišnjim iskustvom u filmskoj industriji i to uopšte nije loša polazna tačka. On ima dobar pregled nad filmom, ostaje u okvirima školske režije i uspeva da napravi pratljiv, pregledan film koji nema problema na vizuelnom nivou. Posebno je zanimljiva upotreba lokacija: iako je film većinom snimljen u Torontu, radnja se odvija u Chicagu čije prave (i doistna uslikane) lokacije imaju integralnu ulogu u priči. Sa druge strane, scenarista Bill Dubuque se tek probija u industriji u koju je došao iz korporativnih krugova, baš iz HR branše, što se oseti u solidnom poznavanju tehnologije i terminologije posla.

Međutim, to i dalje ne znači da je A Family Man dobar film, daleko od toga. Prvi i osnovni razlog za to toliko puta ispričana, standardna priča o bolesnom detetu koje budi čovečnost kod svojih roditelja. Tu ni Dubuque ni Williams ne uspevaju da izdignu film iz kaljuže potrošenog klišea, a čini se i da se ne trude. U konačnici, A Family Man je dozlaboga naivan, tup i predvidljiv film koji će svojom patetikom i besomučnim popovanjem devalvirati čak i onaj faktor zabave koji filmovi o biznisu u principu imaju: sav taj adrenalin koji biznis, novac i takmičenje donose i oštre i često neumesne kancelarijske šale koje su naprosto zabavne. Čak ni sa najboljom namerom na A Family Man je nemoguće gledati kao na nešto drugo osim kopije boljih, sada već kultnih filmova kakvi su Glengery Glen Ross ili Wall Street.
Drugi problem je popovanje koje postaje samo sebi svrha, pa onda film dovodi u sukob i sa eksternom i sa internom logikom. Očekuje se da za našu korporativnu šupčinu navijamo uprkos tome što je šupčina, da se nadamo njegovom iskupljenju i to je kriva premisa od početka. Ako ćemo za njega navijati, to će biti baš zbog toga što je šupčina, i to od interesantne sorte, a ne uprkos tome. Samu promenu i iskupljenje ćemo teško kupiti. Drugi problem je egzistencija premise filma u stvarnom svetu: džabe što autori filma kroz lik supruge isfuravaju tiradu o zajedništvu i o porodičnim vrednostima koje su najvažnije kada je “reality check” u potpunosti na strani korporativne ajkule. Naime, stvari kao što su ugodan život u kući u predgrađu sa kamenom fasadom, nameštaj, pa i bolnički troškovi koštaju toliko da za njih treba krvavo zaraditi na nekom korporativnom poslu jer se ne živi od ljubavi, familije na okupu i fotosinteze.

Treća stvar koja će zapečatiti sudbinu filma su glumačke izvedbe. Gerard Butler je jedan od producenata, a Dane kao lik mu predstavlja mogućnost da pokaže svoje mogućnosti i kao žestokog momka i kao žestokog frajera i kao duhovitog pametnjakovića. Na stranu što je lik previše napisan, Butler se s njim ne snalazi najbolje: akcenat mu šeta nikad ne pogađajući metu i izvedba liči na ne baš uspelu imitaciju Charlieja Sheena. Alison Brie koja ima potencijala i za dramsku glumu, a naročito je dobra u komičnim ulogama je zarobljena sa klišeiziranim, nerazvijenim likom. Gretchen Mol fingira toplinu kao dosadna, gunđajuća supruga i ne uspeva joj, ne njenom krivicom, koliko zbog lika kao takvog, a i William Dafoe je uloge velikih šefova i velikih seronja već igrao, i to dosta bolje od ovog šmiranja. Jedini koji tu deluje organski i ljudski je Alfred Molina kao Daneov stariji, teško zaposlivi klijent.

Konačno, ako vam je do emotivne manipulacije preko bolesnog deteta, samo napred i pogledajte film. Ako zaista ne vidite ništa cinično u tome da vam multimilionska industrija propoveda kako novac nije važniji od porodice na okupu, onda je ovo film za vas. Ako vam sve to deluje nategnuto i licemerno, niste jedini: nakon premijere u Torontu, ugledni kritičari su sahranili A Family Man (tada još pod nazivom The Headhunter’s Calling) kao lažnjak, kompetentno urađen, ali zasnovan na krivim temeljima. I to je otprilike to.