Too Late

2015.

scenario i režija: Dennis Hauck

uloge: John Hawkes, Dichen Lachman, Crystal Reed, Brett Jacobsen, Rider Strong, Dash Mihok, Vail Bloom, Robert Forster, Jeff Fahey, Natalie Zea, Joanna Cassidy

Nemoguće je otkriti tajnu uspeha nečega tako revolucionarnog kao što je to bio film Pulp Fiction Quentina Tarantina koji je otvorio novo poglavlje i u filmskoj umetnosti kao takvoj i u postmodernizmu uopšte. Jer teško je nabrojati šta je sve taj jedan film inovirao, razorio, uspostavio ili iz korena promenio. Od klasične dramske strukture u tri čina i hronološkog izlaganja, do unikatnog uličnog rečnika, heroin chica koji iz sveta visoke mode prelazi u stvarni život i stila kojim dominiraju dugi kadrovi izuzetno pokretne, a opet savršeno kontrolirane kamere, sve se u Pulp Fiction činilo novim i svežim, čak i kad to istorijski nije bio slučaj. Kombinacija je jedinstvena i zato film za 22 godine nije ostario ni dana.

Međutim, problem sa filmovima koji tako glasno odjeknu i u stvaralčkim krugovima i u pop-kulturi je taj da će se za njima pojaviti klonovi koje po pravilu rade autori koji nisu ni blizu Tarantinovog nivoa pa ne shvataju da je tajna uspeha upravo u neponovljivosti formule. Drugi, posebno drski, pokušaće da viđeno dignu na novi nivo i ljosnuti sa visine dupetom o zemlju. Jedan od takvih je i Dennis Hauck, a njegovom dugometražnom prvencu Too Late se mora priznati hrabrost koja je, na moju veliku žalost, sama sebi cilj.

On od Tarantina preuzima vizuelni stil koji emulira eksploatacijske filmove 70-ih, snimanje na 35 mm traci, generalno noir zaplet o “izgubljenom” detektivu (Hawkes) koji pokušava da pomogne izgubljenoj devojci (Reed) koja je, pak, videla nešto što nije smela i konstrukciju koja se ne drži klasične strukture niti hronološkog sleda događaja. Međutim, u dvema stvarima pokušava da ga prevaziđe: svih pet činova koliko ih ima su zapravo manje ili više neprekinute kadar-sekvence, a dijalog, iako ne toliko “edgy” pokušava da učini još sočnijim.

To ne radi na nekoliko nivoa, a razlog tome je artificijelnost. Prvo, replike su toliko duge i pseudo-dubokoumne da više podsećaju na monologe namenjene publici, a ne na razgovor između likova. Utisak koji takvo pisanje ostavlja je da je autor klinac sa akademije fasciniran filmom i teatrom, ali nesposoban razlučiti izražajna sredstva jednog i drugog medija. Kao konačna žrtva tu padaju glumci koji te “kobasice” teksta teško savladavaju, posebno u kadar-sekvencama. John Hawkes se još drži odlično, a njegov tempo uspevaju da isprate još Crystal Reed i Dichen Lachman koja igra klišeiziranu striptizetu sa zlatnim srcem i “no bullshit” stavom, te donekle veteranka Joanna Cassidy čija je uloga neznatno mala, dok se ostali muče i ne snalaze.

Uopšte ne ulazeći u razvijenost priče i njenu nemogućnost da parira Pulp Fictionu, tamošnjim obratima i promenama perspektive, drugi ograničavajući faktor koji vezuje i potapa film su upravo neprekinute kadar-sekvence koje su same sebi svrha. Da bi njih ispoštovao, autor će, recimo, uvesti lika koji sedi na drvetu bez ikakvog razloga ili će raditi nemoguće zoomove i švenkove koji bi možda bolje izgledali na digitalnom formatu, dok ovde ostaju skoro amaterski prljavi, ili će posegnuti za deljenjem ekrana umesto da napravi rez tamo gde scenario koji je sam napisao od njega to traži.

Ne kažem, ima to svojih momenata. Na trenutke sve deluje jako kinetično i aktivno iako likovi uglavnom samo govore i govore, a vrlo malo delaju. Može se tu pronaći i nešto poetičnosti, nostalgije za vremenom “drive-in” bioskopa i amaterskih boks-mečeva na otvorenom, pa čak i posveta klasičnim filmovima iz zlatnog doba Hollywooda. Takođe, scena golotinje Vail Bloom od struka naniže po minutaži prevazilazi onu čuvenu scenu sa Julianne Moore u Short Cuts. Ali konačni rezultat obeležava višak predvidljivosti uz, paradoksalno, manjak koherentnosti, pa Too Late postaje i ostaje više ne baš uspela stilska vežba nego konkretno filmsko delo.