27.4.17

Yoga Hosers

2016.
scenario i režija: Kevin Smith
uloge: Harley Quinn Smith, Lilly-Rose Depp, Johnny Depp, Adam Brody, Jack Depp, Vanessa Paradis, Austin Butler, Tyler Posey, Jennifer Schwalbach Smith, Justin Long, Tony Hale, Genesis Rodriguez, Haley Joel Osment, Ralph Garman

Kako sam već pisao na blogu, volim Kevina Smitha. Njegove rane radove baš volim, ono što je radio u novom milenijumu do neke granice volim, a odatle sam spreman da oprostim recikliranja samog sebe i infantilne štoseve jer su smešni. Ali, sa izuzetkom Red State, u Smithovoj karijeri je silazna putanja ne samo prisutna, nego i očita. Logično, čovek se više zanima sa kraćim i/ili kućnijim formama, klipovima, podcastima, prozivanjem filmskih kritičara na društvenim mrežama i slično, pa je evidentno da je za filmove izgubio interes i kondiciju.

Iako se može pomisliti da je problem samo u dugometražnim filmovima, Smithov angažman na omnibusu Holidays je užasan na granici uvredljivosti ili sabotaže, pa se može reći da mu je trenutna “horor” faza nešto najgore što je i u teoriji mogao da snimi. Toliko da mi dođe da se pitam kako je uopšte uspeo da prikupi pare i glumce za tzv. “kanadsku trilogiju”, koja počinje sa miskoncipiranim i pogubljenim Tuskom i čiji je središnji deo familijarni projekat Yoga Hosers. Možda su nečije nade usmerene prema finalu Moose Jaws (kao čuveni Spielbergov film, samo na snegu i sa losom umesto ajkule, kaže Smith), ali dozvoljavam sebi da se po tom pitanju svrstam u skeptike.

Elem, zašto rekoh da je Yoga Hosers familijarni projekat? Zato što u njemu uloge imaju svi članovi dveju familija. Smith se u svojim filmovima i inače pojavljuje u cameo ulogama (i kao Silent Bob, ali to je druga, lepša priča), ali dati glavnu ulogu svojoj kćeri, a jednu epizodu ženi, to je već nepotizam. A šta tek reći na činjenicu da je u celoj priči još jedna familija, razvedeni otac i majka i njihovo dvoje dece? Dakle, Johnny Depp reprizira jednu od svojih najgorih i najuvredljivijih imitacija, inspektora Guya LaPointea, već viđenog u deus-ex momentu Tuska, njegova bivša žena Vanessa Paradis se pojavljuje kao učiteljica koja, hm, daje kontekst priči, drugu glavnu i naslovnu ulogu igra ne baš talentirana i skoro nikako zainteresirana kćerka Lilly-Rose, a i sin Jack je morao makar da ima cameo.

Kad se dve familije sa internim napušenim sprdnjama spoje, za očekivati istu takvu zajebanciju, internu i napušenu, što ne mora biti nužno loše ako su ti štosevi koliko-toliko razumljivi publici, a nisu usiljeni i reciklirani. To ovde nije slučaj i mi smo kao publika osuđeni da patimo dok se oni možda, ali samo možda, zabavljaju. Smith se očajnički trudi, dovija i koristi štosevima iz svojih prošlih, boljih filmova kako bi tu zajebanciju uobličio u nešto polu-koherentno i makar u tragovima interesantno. Ne ide mu, pa ne ide.

Nije da ima nekog smisla, ali hajdemo reći koju i o radnji filma. Dve prodavačice iz jedne scene iz Tuska, obe srednjoškolke sa imenom Coleen, troše svoju besmislenu egzistenciju na nezanimljivom poslu, probama bezveznog pop-sastava, nečemu što liči na časove joge i blenući u telefone na kojima im se odigrava celokupni društveni život. Baš kada dobiju poziv od zgodnog frajera da dođu na žurku, menadžerka radnje i maćeha jedne od njih im namesti smenu na poslu. Kud će, šta će, one reše da zamole frajera da žurku preseli kod njih u radnju. Sve bi bilo super da frajer i njegova ekipa nisu neki prikriveni satanisti koji bi da žrtvuju klinke. Međutim, to je tek manji deo problema jer tim delom Kanade hara neumrli lokalni nacista sa vojskom svojih minijaturnih SS-ovaca napravljenih od kobasice koji svoje žrtve sodomiziraju do smrti.

Ok, bizarno je i više od toga nekako “random”, više u smislu lupetanja, ali to nije problem ako autor zna šta bi s tim, kako bi to složio i zapravo u šta. Recimo, ovako nešto zvuči idealno za epizodu South Parka. Nije toliko problem ni ismevanje Kanađana i njihove kulture zbog skoro svega što jesu (njihove dvojezičnosti, njihovog govora, njihove hrane, njihovih životinja, njihovih sportskih aktivnosti, bapske ljubaznosti starijih i razmaženosti mladih, toliko da je samo falilo negde spomenuti Trudeaua ili njegov kabinet), to sve barem 15-ak godina radi i South Park, koliko činjenica da je to samo sebi cilj i da Smith time u suštini kupuje vreme umesto da razvija bilo priču, bilo likove. Scene su preduge na silu, snimljene tako da deluju odrađeno preko kurca, a u inflaciji loših štoseva se gube i oni vredni.


Yoga Hosers je loš trash film koji treba izbeći čak i ako ste poklonik Kevina Smitha. Naročito ako ste njegov fan. Ali, poznajući prave fanove, oni će film i pored mog i bilo čijeg upozorenja pogledati prosto jer su fanovi. S tim u vezi, imam jednu molbu za njih: ako ima nekog ko prati Smithov noviji internetski opus, neka mi, lepo ga molim, objasni o čemu se tu radi i ima li Yoga Hosers smisla, od naslova koji se ponavlja kao neka metiljava uvreda, nadalje.

26.4.17

Creative Control

2015.
režija: Benjamin Dickinson
scenario: Benjamin Dickinson, Micah Bloomberg
uloge: Benjamin Dickinson, Nora Zehetner, Alexia Rasmussen, Dan Gill, Reggie Watts, Gavin McInnes, Paul Manza

Ono što ume da iznervira kod filmova je to da je ideja često zlata vredna, a da je izvedba loša ili u slučaju indie SF-drame-komedije-satire Creative Control neujednačena i varira od sjaja do očaja. Tema ovog filma čija je radnja smeštena u ultra-hipsterski Brooklyn bliske budućnosti, možda kakvih desetak godina od sad, je odnos između apsolutne i virtuelne realnosti u svetu veoma nalik na današnji s tim da su informacione / komunikacione tehnologije toliko uznapredovale i, ako je moguće, još prisutnije u našem životu. I to je sjajna udica.

Naš (anti-)junak je David (Dickinson), direktorčić nižeg do srednjeg nivoa u marketinškoj firmi, stalno stresiran, pripit od viskija i natabletiran produktom najvažnijeg klijenta, koji konačno dobija priliku da napreduje kada mu šef (osnivač Vice magazina Gavin McInnes) poveri kampanju za novi uređaj virtuelne realnosti spakovan u hipsterske naočare. Sa kampanjom ide i testiranje istog, što je Davidu idealna prilika da pobegne od stvarnog života i ne baš najsrećnije veze sa svojom devojkom, eko-osveštenom i anti-kapitalistički nabrijanom razmaženom instruktorkom joge iz situirane familije Juliette (Zehetner) i da fantazira o “vrućim” susretima sa Sophie (Rasmussen), serijski varanom devojkom svog najboljeg prijatelja Wima (Gill). Koliko god mu muvanje u stvarnom životu loše išlo usled šeprtljavosti, toliko mu u virtuelnom u kojem on ima potpunu kontrolu ide sjajno. Ali šta se dešava kada se ta dva sveta isprepliću i počnu da utiču toliko jedan na drugog da je teško povući granicu?

Ključ problema sa Creative Control leži u scenariju koji potpisuju Dickinson (koji i sam ima pozadinu u marketingu) i tonac i mumblecore scenarista Micah Bloomberg. Autori postavljaju važnu temu koju pokušavaju da tretiraju kroz duhovitu alegoriju, ali više skreću na teren komedije apsurda, što se posebno oseća u dijalozima. Glavni štos, to da su likovi više isprazni avatari nego živa bića, je uspeo jer je u skladu sa temom filma, ali Dickinson i Bloomberg verovatno kupujući minutažu pokušavaju da sprdački poentiraju na samim zicerima, poput ovisnosti, tehnologije, brooklynskog hipsteraja, joge i sukoba između inačica Occupy pokreta i pouzdanih korporativnih botova. Problem nije u tome da te stvari nisu legitimna meta sprdnje u stvarnom i današnjem svetu, već njihova očitost i tek ovlašna povezanost sa glavnom, zanimljivijom temom.

Drugi problem je tretman te same virtuelne realnosti koju nam reditelj prodaje kao nešto potpuno novo i revolucionarno, a ipak posve zamislivo sa iskustvom života u sadašnjem vremenu. Ako je to portal u svet fantazije, zašto ljudi ne bi zamišljali da su, recimo, filmski super-heroji, diktatori sa neograničenom moći, vozači Formule 1 ili milijarderi? Umesto toga imamo ono najočitije i najbanalnije, seks, i to ne u nekoj perverznoj i fetišističkoj varijanti, nego u onoj standardnoj jedan-na-jedan muško-ženskoj koju se može prakticirati i u realnom svetu. Onda nije ni čudo da je naš direktorčić prepustio kreativnu kontrolu oko kampanje Reggieju Wattsu koji igra samog sebe dok on virtuelno ljubuje sa curom svog buđavog ortaka.


Neujednačenost se ogleda i na planu estetike. Iz dorađenog vizuelnog identiteta sveta u kojem se film kreće i izbora klasike provučene kroz deblje ili tanje filtere na sintisajzeru, jasno se vidi uticaj Kubricka, pre svega A Clockwork Orange. Dickinson pokušava da ostvari efekat te “style over substance” kinematografije koju neki zovu ozbiljnom ili apsolutnom, i pojedina rešenja su tu na mestu, ma kako bila tipska, recimo da je realnost crno-bela, a virtuelni likovi u boji. Nevolja je, međutim, u tome što Dickinson nije Kubrick, pa podbacuje na oba polja. Supstanca ostaje na nivou ideje sa tek ovlašnom narativnom razradom, a ni stil nije toliko impozantan, što Creative Control čini frustrirajućim iskustvom, filmom koji ne dobacuje do svog potencijala.

25.4.17

37

2016.
scenario i režija: Puk Grasten
uloge: Samira Wiley, Michael Potts, Marquise Gary, Maria Dizzia, Jamie Harrold, Evan Fine, Thomas Kopache, Lucy Martin, Sophia Lillis, Don Puglisi

Ubistvo Kitty Genovese 1964. godine u rezidencijalnom naselju Kew Gardens u Queensu primer je akta nasumičnog nasilja, ali je i slučaj koji je potakao brojna bihevioralna i socijalno-psihološka istraživanja. Naslov filma koji tom stvarnom slučaju prilati iz ugla fikcije i reimaginacije odnosi se na napis lista The New York Times o broju ljudi koji su ubistvu navodno svedočili, a da nisu našli za shodno sprečiti ga, čak ni pozvati policiju. Tekst se s vremenom pokazao kao neopravdano “pravednički besan” i senzacionalistički: niko nije svedočio celom toku događaja, već je možda desetak ljudi (nikako 37!) videlo ili čulo različite delove istog, a policija je pozvana, samo joj je trebalo vremena da dođe na mesto događaja. U odbranu Kittynih komšija na koje je nepravedno bačena ljaga, zvuci i krici koji su dolazili sa ulice su jednako tako lako mogli biti porodična svađa ili ulični incident nižeg intenziteta, nešto za šta se ne zove policija.

Danska glumica i autorica Puk Grasten se ipak više drži urbane legende nego kasnije ustavnovljene faktografije i zanima ju zašto tih desetak (ne baš 37-oro) ljudi nije pomoglo susedi u nevolji, odnosno čime su bili preokupirani da ne preduzmu nešto. Tako imamo crnačku familiju (Wiley, Potts, Gary) koja se tek doselila u zgradu i zapravo se bavi svojom unutarnjom dinamikom: otac i majka imaju različite metode odgoja sina i različite poglede na svet, pa su zaokupljeni svojom svađom. Slično važi i za belačku porodicu (Dizzia, Harrold, Fine) gde se majka bavi kažnjavanjem neposlušnog sina (koji usput brije na vanzemaljce) i ne primećuje da se muž sprema da je ostavi ili da krije još nešto osim porno-časopisa. Baba i deda (Kopache, Martin) koji žive sa autističnom unukom (Lillis) su Jevreji koji gledaju da se oporave od neobjašnjenog šoka koji im je priredila kćerka, a takođe su meta surovih zajebantskih telefonskih poziva. Puk Grasten se u svojoj priči dotiče i zgubidana (Puglisi) koji iz straha nije reagovao, te čudnih sestara-bliznakinja koji ni sa kim ne govore. Sama Kitty Genovese je tu sporedan lik, ovlaš povezan tek sa autističnom devojčicom i zgubidanom.

Problem je u pristupu koji se svodi na nevešto izmontirane priče iz komšiluka koje pritom nisu povezane, pa 37 izgleda kao mozaik kratkih filmova. To ne treba da čudi jer je ovaj dugometražni film izvučen iz istoimenog kratkometražnog koji se bavio samo jednim stanom iz susedstva. Čak bi verovatno bilo delotvornije izložiti radnju kroz odvojene priče po sistemu omnibusa, jer se njihovim mešanjem, a opet bez dovoljno poveznica da bi se to moglo nazvati hyperlinkom, zapravo ništa ne postiže.

37 zapravo ne dostiže svoj potencijal. Čak i ne deluje kao da ima nameru da objasni psihologiju ili socijalnu uslovljenost izostanka reakcije, koliko pokušava da ukaže na neka od društvenih kretanja. Tako vidimo senke holokausta kao globalne traume, ali i klicu “kurcobolje” generacija rođenih posle rata kojima je to jednako legitimna tema za šalu kao i sve druge. Vidimo odjeke malograđanštine i kulta porodice koja se drži skupa. Vidimo i pitanje rasizma na i ispod površine, te kako on utiče na svoje žrtve koje (više) nisu u neposrednoj opasnosti, ali svejedno ceo svet tumače u tom ključu.


Šteta da Puk Garsten ima talenta i discipline taman toliko da te teme prepozna i uvede ih u priču, ali ne i da ih smisleno razradi. Stvarni slučaj koji još uvek podiže interes javnosti, pristojna gluma uglavnom televizijskih glumaca i nešto atmosfere na tragu savremenog arthouse horora nisu dovoljni da smetnemo sa uma da 37 kao filmska celina ne vodi nikamo.

24.4.17

Going in Style

kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
režija: Zach Braff
scenario: Theodore Melfi (prema priči Edwarda Cannona)
uloge: Michael Caine, Morgan Freeman, Alan Arkin, Ann-Margaret, Christopher Lloyd, Matt Dillon, John Ortiz, Peter Serafinovitz, Joey King, Maria Dizzia, Siobhan Fallon Hogan

Može li običan čovek, vredan radnik, dobar otac i sve što već ide ostariti dostojanstveno? Na postati predmet sprdnje mlađim, tehnički pismenijim, snažnijim i izdržljivijim generacijama? Ne biti na teret društvu jer je za života ipak zaradio dovoljno? Ne biti žrtva prevare i pohlepe? Lečiti se od bolesti i mentalnom kondicijom se izboriti protiv demencije? Odgovor na sva ta pitanja u današnjem trenutku bio bi: teško. Ali je zato moguće otići u velikom stilu, učiniti nešto, opljačkati (lopovsku) banku, obezbediti sebe za života i potomke posle smrti. Jer šta star čovek može izgubiti kada zatvor znači besplatan smeštaj, hranu i zdravstvenu zaštitu?


Going in Style televizijskog glumca i povremenog reditelja Zacha Braffa je priča o trojcu takvih staraca koji nemaju šta da izgube. U pitanju je “remake” istoimenog filma iz 1979. godine u režiji Martina Bresta i sa, sada već odavno pokojnima, Georgeom Burnsom, Artom Carneyem i Leejem Strasbergom u glavnim ulogama, odnosno oba filma su ekranizacije iste priče Edwarda Cannona. Trio penzionera ovde igraju Michael Caine, Morgan Freeman i Alan Arkin, dok se u sporednim ulogama pojavljuju jednako vremešni Christopher Lloyd i nekadašnja lepotica Ann-Margaret. Jasno, glumačka postava je i najjači adut filma.
Problemi se, međutim, skrivaju drugde. Za film sa takvim naslovom, ispostavlja se da problem nije toliko u odlasku koliko u polasku, jer nas scenarista Melfi i reditelj Braff tokom prve polovine filma isključivo upoznaju sa likovima, njihovim karakterima, obiteljskim i socijalnim situacijama, trudeći se iz petnih žila da nam dokažu kako oni nisu i nikada nisu bili kriminalci, već obični, pristojni ljudi koje je sistem sažvakao i ispljunuo. Nakon toga se taj socijalni aspekt priče zamenjuje komičnim, upoznavanjem sa profesionalnim kriminalcem u svojstvu konsultanta (Ortiz), jednom prilično nesmešnom pljačkom prodavnice i montažnom sekvencom pripreme na pljačku banke.

Njih trojica su simpatični sami po sebi. Joe (Caine) izdržava kćerku i unuku, a zbog gubitka penzije može izgubiti kuću, pa je pokretač akcije. Willie (Freeman) novac želi kako bi pred smrt mogao češće posećivati svoju familiju koja živi daleko od Brooklyna. Arkinov Al je njegov klasičan lik starog cinika čiji je motiv jedino osveta onima koji su ga prevarili, dok u privatnoj sferi Annie (Ann-Margaret) prilično brzo topi njegovu ledenu fasadu. Najbolji i najzabavniji deo filma su upravo prepucavanja između njih trojice u kojima nema šala o viagri, kakvoći stolice ili tehnološkoj nepismenosti, već im Melfi svojim pisanjem čuva dostojanstvo. Šteta da nemamo i više takvih scena.

Takođe, i stil je, makar pristojan, daleko od savršenog. Razlog tome je hollywoodsko igranje na sigurno i “feel-good” osećaj do te mere da film postaje i ostaje prilično “vanilla”. U tome ne samo da se gubi oštrica socijalne kritike i pozadinski detalji koji bi potencijalno bili zanimljivi (recimo, otkud to da je Britanac Joe radni vek proveo u brooklynskoj čeličani), nego i likovi poput Annie, senilnog Miltona (Lloyd), Joeovog “niškoristi” bivšeg zeta (Serafinovitz) ili konobarice Mitzi (Fallon Hogan) ostaju nerazvijeni dalje od naglašene ekscentričnosti. Takođe, “caper” zaplet sa pljačkom je prilično standardan, premda Matt Dillon sasvim solidno igra federalnog agenta koji ih juri, a detalj sa “Rat Pack” maskama je simpatičan.
  Od Theodora Melfija smo na ovu temu možda više očekivali nešto provokativniji, a opet relativno topli tretman kakav smo videli u njegovom St. Vincentu, ali njegov hollywoodski stav je sasvim u skladu sa njegovim poslednjim filmom Hidden Figures koji je i pokupio nekoliko nominacija za Oscare. Sa druge strane, Zach Braff nije jak autor i teško može iskočiti iz televizijskog miljea u kojem je kao glumac ponikao. Rad sa glumcima mu je jača strana, ali od manirizama iz sveta “sitcoma” teško može pobeći.

U konačnici, Going in Style je pristojan i umereno zabavan film koji ne dobacuje do svog potencijala. Možda nije fer, ali je neizbežno uporediti ga sa originalom iz 70-ih. Razlika je u tome da nam Brest nije “nabijao” koliko su starci pošteni i pokušao da nas po svaku cenu razgali. Njegovo polazište je bilo drugačije, trio se upustio u pljačku banke da prekrati dosadu i pobegne od života kao čekanja na smrt, da bi usput ukazao i na probleme starenja, ali i sve težu socijalnu situaciju u Americi. Melfi i Braff kreću od toga i ne idu dovoljno u dubinu. Za utehu nam je da smo barem gledali dobre glumce, da su nas oni počastili svojim prisustvom i talentom iako bi, za razliku od svojih likova, mogli komotno uživati u penziji.

23.4.17

A Film a Week - The Model

When it comes to watching and rating movies, the question is not “what is it about?”, but “how is it about?”. Since most of the stories have been told before and are being re-told, the issue here is if there is at least a trace of originality and if it works at all. And that is the lesson which Danish filmmaker Mads Matthiesen, the decorated director of Sundance-awarded film Teddy Bear, will learn the hard way with his second feature The Model.

The titular character is Emma, played by a real-life model Maria Palm who comes from a Danish small town to Paris with her dream to walk the catwalk for Chanel during the Fashion Week. Aside of her dream, she has little: a shady agency representation and a room that she shares with another model named Zofia (also played by a real-life model, Charlotte Tomaszewska). She botches her first job, but when she meets Shane (British actor Ed Skrein stuck at some point on his way to stardom), the photographer who sent her home, this time in a more relaxed clubbing atmosphere, two of them start a relationship that propels her up in the business.

The problem with Emma is, however, that she is still a kid with no idea how things work in reality. Sure, she is good looking in the fashion business sense of the term and she seems mature, but her camera personality (self-confident on the verge of being bitchy) is just a facade. Once she makes a wrong move, she will become the victim of the cutthroat business fed by girls, but ruled by men and at the same time the intrigue other girls are using in their own fight for better position in the fashion world...

There are many films about competitive businesses of sorts. Sports, ballet, music business, movie business, finance, fashion, show-business, pornography, you name it. Also, the naïve newcomer as the protagonist and our viewpoint is a trope. Whiplash, Black Swan, Showgirls and many other films tell the same story. Heck, last year’s The Neon Demon by Nicolas Winding Refn even covers the same ground with the same morale behind it.

The problem with The Model is that Matthiesen’s film is a complete lackluster. It is badly written and riddled with clichés, shot in a wrong bluish palette which makes Paris as interesting as any no name city and directed in an unispiring manner. Sure, there is some voyeurism and a lot of (small) tits and asses to keep the enthusiasts’ eyes on the screen, and even some glimpse to the glamorous items of haute couture. But even when an interesting topic incidentally occurs, like the debate about the different standards of “pretty” and “weird” in the fashion and the everyday world, Matthiesen and his co-writers go around it to the next plot point.

There are hardly any nice touches in this drab and flat cautionary tale. The best thing is that the director took some risks casting a non-professional actress for the leading role and it payed off, since Maria Palm has that empty look of the confused newcomer. On the other hand, the same approach didn’t work for the under-developed Zofia because Charlotte Tomaszewska lacks the acting knowledge and experience to fill in the blanks and make her character compellingly manipulative. The other characters are just one-dimensional plot-drivers. Shane also, there is not a slightest hint why would Emma fall for him (well, aside of the actor’s movie star looks) as there is no clue is it a smart career move by her or just her plain naivety.


The problem is that we stopped caring a long time ago. About Emma, about any other character, about fashion, about business, about Paris, about The Model.

22.4.17

Deepwater Horizon

2016.
režija: Peter Berg
scenario: Matthew Michael Carnahan, Matthew Sand (prema članku Davida Barstowa, Davida Rhodea i Stephanie Saul)
uloge: Mark Wahlberg, Kurt Russell, Gina Rodriguez, John Malkovich, Kate Hudson, Ethan Suplee

Televizijski i filmski producent i reditelj Peter Berg očito voli da uzima istinite događaje kao inspiraciju za svoje filmove. Njegov prethodni film Lone Survivor (sa sve “spoilerom” u naslovu) bavio se stvarnim incidentnom u Afganistanu, naredni Patriots Day se bavi bombaškim napadom tokom maratona u Bostonu. Negde između se udenuo, možda čak i neplanirano (barem kada je reč o režiji za koju je bio viđen J.C. Chandor) Deepwater Horizon koji se bavi nesrećom na naslovnoj naftnoj platformi iz 2010. godine i u manjoj meri ekološkom katastrofom koja je usledila i zbog koje su i platforma i kompanija u čijem je ona bila vlasništvu, British Petroleum, izašle na loš glas.


Odmah da razbijem prevelika očekivanja. Ako mislite da se radi o detaljnoj doku-drami koja tematizira i poslovanje kompanije i propuste usled kojih je do nesreće došlo i samu katastrofu i njene posledice po eko-sistem ili ekonomiju priobalnog pojasa i sudski epilog celog sranja, na krivom ste tragu jer Berg nije takav tip reditelj. Ovo je film katastrofe u dva čina, sa ne baš potrebnim prologom koji uvodi tehnički žargon koji dominira prvim činom i nakalemljenim epilogom u kojem autor(i) pokušava(ju) sažeti sve posledice sa neizbežnim fotografijama stvarnih aktera i događaja, te karticama teksta. Između prologa i epiloga stoje dve veće celine: 1) upoznavanje sa situacijom i likovima, te 2) sama katastrofa i borba za preživljavanje likova koje smo prihvatili kao naše.
Naš protagonista je Mike Williams (Wahlberg), šef održavanja elektronike na platformi kojom upravlja Jimmy (Russell) koji je, pak, u stalnom sukobu sa predstavnikom kompanije Vidrineom (Malkovich). Stvar je u tome da ispitivanje terena kasni, a kompanija gleda da “iseče krivine” i uštedi koji dolar, što dovodi do katastrofe usled nedostatnih testova pritiska. Osim toga, upoznaćemo nakratko još ponekog od zaposlenika na platformi od kojih ćemo možda zapamtiti poneko TV lice (odnosno njušku koju smo verovatno videli u nekoj seriji) i Ginu Rodriguez koja igra jedinu ženu u inače muškoj škvadri i to samo zbog očitog razloga. Osim toga, imamo i Mikeovu ženu Feliciu (Hudson) koja, osim što služi da pokaže kako naš junak ima i normalan život van platforme, jednom kad se eksplozija dogodi ide okolo kao muva bez glave i zove policiju, vatrogasce i obalsku stražu da bi primila loše vesti.

Wahlberg koji je odigrao i glavnu (naslovnu) ulogu u Bergovom prethodnom filmu, ima ono nešto da može postati generički “naš čovek”: deluje dovoljno žilavo, a opet nije sirovima, dovoljno pametno, a opet ne kao mudroser, i dovoljno je “hollywoodski” zgodan, a opet nekako običan. Koliko bi Jimmy bio zanimljivi lik za praćenje i zbog svoje pozicije i zbog zabeleženog smisla za humor i fascinantne radne etike, toliko je i Kurt Russell bolji glumac od Wahlberga, ali Jimmy ostaje tek nešto više od obične epizode. Jedina intervencija u klasičan izraz filma katastrofe je to što osim stihije imamo i ljudskog negativca kojeg sa guštom igra John Malkovich (doduše nikako ne uspevajući da “ubode” južnjački akcenat koji ostaje u svakom trenutku karikaturalan), ali kad se katastrofa dogodi, on potpuno ispada iz fokusa. Šteta dobrog negativca.
Sama katastrofa i ono što sledi, pa, ima svoje momente, da tako kažem. Za pohvalu je odustajanje od CGI efekata čija bi inflacija izgledala verovatno tragikomično. Berg se umesto toga odlučio za staru dobru pirotehniku i dizanje verne replike platforme u zrak. On to voli, to ga zabavlja i to, hajdemo reći, ume da napravi, pa su mu eksplozije i ovde jača strana. Inače, dramaturgija u toj situaciji je klasična, junak spasava ostale demonstrirajući skoro super-herojske moći. Berg ne doprinosi ugođaju skoro nimalo, oslanjajući se na ludački brzu montažu i hektični “shaky-cam” u čemu se gubi i ono malo karaktera što je u prvom činu nabačeno likovima.

Druga stvar za pohvalu nema baš puno veze sa filmskim stvaralaštvom. Berg, naime, zauzima stav i ne boji se da ga demonstrira, pa čak i da upre prstom na krivca i da osnovano pretpostavi zašto je to tako. Čestitke, iako nam time ništa novo ne otkriva. Samo, to je smer u kojem je Deepwater Horizon kao film mogao krenuti, a nije zbog umetničkih ograničenja svog autora. Deepwater Horizon je mogao biti ekspoze na set povezanih, a važnih tema, ali je samo film katastrofe. Možda je fanovima i to dovoljno, ali meni nešto fali, pa fali...

21.4.17

The Love Witch

2016.
scenario i režija: Anna Biller
uloge: Samantha Robinson, Gian Keys, Laura Waddell, Jeffrey Vincent Parise, Jared Sanford, Robert Seeley, Jennifer Ingrum

Ženska jednakost ili superiornost je cilj, a feminizam je borba, odnosno put do tog cilja. Jako pojednostavljeno rečeno, ali neka bude tako. Materijala na tu temu ne manjka, od biografskih i istorijskih drama, preko brošura, pamfleta i izjava, pa do modernih studija skrivene nejednakosti, njenih uzroka i posledica. Sve vreme, naravno, govorim o filmskoj umetnosti. Probajmo to obrnuti, ali ne preko šovinizma kao očite, ali ne baš pametne kontre koja je, doduše, iščezla u svom nepatvorenom obliku, ali se sačuvala u onom kriptičnom. Uzmimo, dakle, feminizam i njegove metode, pa čak i radikalnu ideju o ženskoj nadmoći i upregnimo ga ka cilju koji se nalazi na drugom polu spektra. I dobićemo The Love Witch, sadržajno i stilski izuzetno zanimljiv film čiji scenario, režiju, produkciju, montažu, scenu i kostim potpisuje Anna Biller.


Naslovna junakinja Elaine (igra je aristokratski prelepa Samantha Robinson) je nekada u prošlosti bila ostavljena, što pripisuje svojem nekadašnjem izgledu i manirima, pa je rešila da započne novi život sa novim prioritetima. Kao već “diplomirana” veštica, ona ne želi zavladati svetom ili makar samo muškarcima (što joj i ne bi bilo teško, imajući u vidu njenu figuru), već čeka famoznog princa na belom konju kojeg će usrećiti kako najbolje zna i ume: svojom uređenošću, uređenošću prostora, kuhinjom, striptizom pa i seksom. Ali nije zgoreg i potencijalnu žrtvu pomalo napiti ljubavnim napitkom. Sve osim poslednjeg dela će zdušno ispričati svojoj novoj stanodavki (Waddell) i to, gle čuda, pre nego što njen muž uđe u žensku viktorijansku čajdžinicu gde njih dve razgovaraju. Jadnik i ne sluti koliko može da se uplete...
Začkoljica je, međutim, u tome što muškarac mora biti onaj pravi, a ne neki pizdun koji će se “navući od jednog fiksa”, pa onda cmoljiti i plakati za još sve dok ne padne u depresiju i crkne. Depresije i crkavanja će našu vešticu dovesti pod lupu policije i naročito detektiva (Keys), komično četvrtaste vilice koja ide uz ne tako komičnu nedotupavnost i ničim opravdani frajerski stav. Možda je on baš onaj pravi...

Naravno, glavni zaplet će se preplitati sa pozadinskim u kojem upoznajemo kult čiji je Elaine član, a tim kultom, gle čuda, upravlja muškarac (Sanford) verovatno sa zadnjim namerama. Poruka je prilično jasna: kada je reč o jednakosti i borbi za istu, stvari nisu crno-bele i nije lako odmah razlučiti pristalice i protivnike. Siva zona između, taj neki feminizam pod muškom kontrolom i ženskom auto-cenzurom, retko je predmet filmova, a zapažanja Anne Biller usled mentalne gimnastike oko postavke priče su ingeniozna, pronicljiva i sveža.
Zaplet i ideje kojima se Anna Biller u filmu bavi svoju punu snagu dobijaju tek kada ih se amplificira stilom koji evocira period kontra-kulturnih filmova iz druge polovine 60-ih, sa sve namernim greškama u kontinuitetu i šlampavom pozadinskom projekcijom. Žanrovski, tu ima i melodrame i horora i komedije i fantazije (uostalom Elaine je muška fantazija, toliko je nestvarna), i trilera i trasha i okultizma i aktivizma i burleske i lake erotike, dakle svega čudnog i kultnog, od Rogera Cormana do Russa Meyera. Sve to je snimljeno u paleti živih, visoko saturiranih boja i raskadrirano na statične ili blago pomične kadrove koji se ritmično smenjuju.

Da godina proizvodnje nije navedena u naslovu i da autorica ne ostavlja namerno neke štrčeće detalje sadašnjeg vremena (recimo savremene automobile) u drugim-trećim planovima kadrova u eksterijeru, The Love Witch bi mogao proći kao jedna od onih izgubljenih pa pronađenih filmskih relikvija. Ovako više deluje kao elaborirani fetiš na tragu “50’s household” u koji su likovi nekako usisani. To u suštini ne treba da čudi imajući u vidu da je tokom cele svoje stvaralačke karijere kao kompletna autorica (ili nešto najbliže tome u današnjoj kinematografiji) Anna Biller imala fiksaciju upravo na period. Njen dugometražni prvenac Viva (2007) svojom se tematikom otkrivanja boemije, slobodne ljubavi i svingeraja u vreme vrhunca hippie pokreta još više slaže sa stilom, ali The Love Witch stavom podiže uloge. Filmu se može zameriti da je za nijansu predug i da neke od scena ne udaraju onoliko jako koliko bi morale, ali radi se tu o jednom vrlo smišljenom i dorađenom umetničkom delu.