28.7.17

Replace

2017.
režija: Norbert Keil
scenario: Norbert Keil, Richard Stanley, Scarlett Amaris
uloge: Rebecca Forsythe, Lucie Aaron, Barbara Crampton, Sean Knopp

Dokle smo spremni da idemo kako bismo ispoštovali kult mladosti i lepote? Podvrgavanje nečovečnim dijetama, iznurujućim vežbama, pa čak i ponekad opasnim medicinskim zahvatima je postalo standard u modernom svetu. Šta stoji dalje od toga? Ubiti čoveka? Popiti mu krv i pojesti srce? Oguliti kožu? Zašto jednostavno ne bismo priznali da starimo i da dolazi do zamora materijala? Replace Norberta Keila još je jedan film o kultu mladosti i lepote, ali ovog puta sa malo drugačijim “twistom”.

Protagonistkinja Kira Mabon (Forsythe) istovremeno pati od dva simptoma. Prvi, brisanje svih podataka starijih od nekoliko dana iz sećanja dovodi je na rub ludila, naročito kad sanja o nečemu iz prošlosti. Kira skoro doslovno ne zna gde se nalazi prostorno i vremenski, pa za svoj stan misli da pripada njenom svežem dečku Jonasu (Knopp) kojeg osim u snovima i na fotografijama nigde nema i niko ga se ne seća. Misterija oko toga rasplitaće se polako i povezaće se sa drugim simptomom, kožom koja se ljušti u krpicama. Neverovatno, ali istinito, Kira može apsorbirati tuđu kožu, ali samo sveže odranu ili doniranu.

Ispostavlja se da je Kira deo super-tajnog visokotehnološkog medicinskog eksperimenta koji ima za cilj trajno podmlađivanje svojih pacijenata, a oba Kirina stanja su nuspojave na čijoj se neutralizaciji, navodno, radi. Tako barem kaže ambiciozna doktorka Rafaela Crober (Crampton) koja vodi ceo proces. Međutim, Kiri to nije dovoljno, ona neće prezati ni od čega i uz pomoć svoje komšinice / nove ljubavnice Sophije (Aaron) želi doći do dna misterije.

Replace je vizuelno elegantan i dojmljiv film. Tu ne pričam samo za vražje neonsku estetiku nalik na The Neon Demon na koju se Replace manje ili više namerno kači, kao ni na njenu kontrasnu, sterilnu i jednako strašnu varijantu prisutnu u i oko bolnice / istraživačkog centra. Ne, tu govorim o pametnoj upotrebi vanjskih lokacija u Torontu i unutarnjih iz studija u Nemačkoj, s tim da Toronto tu igra bilo koji grad, evropski ili makar sa evropskim šmekom, dok su stanovi / studiji uređeni po američkom vintage-hipsterskom principu. K tome, treba dodati barem jednu vruću lezbo scenu između dve mlade i lepe protagonistkinje, što će svakako privući mušku publiku.

Tu, međutim, kvaliteti prestaju, a počinju problemi. Vrlo je lako viknuti “body horror” i ukazati na površne poveznice sa Cronenbergom i poslednjim Refnom. Ali koža koja se ljušti i psiha koja usled toga propada nisu dovoljne da bi to bilo zanimljivo. A ni glumice, osim svoje nedvojbene lepote, nemaju baš puno talenata i veština kojima se mogu pohvaliti, s tim da je nekadašnja zvezda B-filmova Barbara Crampton nedovoljno, zapravo pogrešno iskorištena. Kako vreme odmiče, kako se misterija raspetljava i sve ide prema tipskom razrešenju, tako nedostaci filma postaju očiti.


Ali to nije sprečilo kritičare da o Replace vrlo pohvalno pišu. Sve i da se složimo da to nije najslabiji film ikada (zaista nije), pa čak da nije ni najstrašniji štanc (nije ni to), pomalo me čudi kako je svima promakla tipska mehanika vampirskog filma. Dakle, tu su mladost, lepota i večni život, a želja za tim i ostvarivost te želje korumpiraju našu junakinju. Zamenite kožu sa krvlju, gubitak pamćenja otpišite kao zgodan “gimmick” koji kasnije dolazi na naplatu i eto nam vampriskog filma. Kako je to pokazao Twilight, dan i noć su samo detalji. Nije to samo po sebi loše i ne mora biti, čak ni Replace ne bih nazvao “downright” lošim filmom, ali red je nazvati stvari pravim imenom i ne praviti se pametan. Skin Vampires, kako to blesavo zvuči...

27.7.17

Lost in France

2016.
scenario i režija: Niall McCann

Gradić Mauron u Bretanji verovatno neće ući u udžbenike rock-istorije kao Woodstock ili otok Wight, ali je bio poprište jednog izuzetno zanimljivog muzičkog događaja. Naime, 1997. godine tamo su zajedno nastupala najveća imena glasgowske indie scene uglavnom okupljena oko izdavačke kuće Chemikal Underground. Reč je o sastavima The Delgados, Mogwai, Arab Strap, Bis, kantautoru RM Hubertu i drugima, među kojima je bio i tada mlađahni Alex Kapranos iz kasnije pop-rock senzacije Franz Ferdinand, tada sa grupom The Karelia.

Izvođači i posetioci tvrde da je koncert bio legendaran i nakon skoro 20 godina se vraćaju na mesto zločina, što svojom kamerom beleži irski dokumentarista Niall McCann. On, pak, ima iskustva i sa ljudskim pričama (An Exile Home in the Bronx tematizira irske emigrante u New Yorku između integracije i želje da makar preko sporta, irskog fudbala, održe vezu sa matičnom zemljom) i klasičnim “rockumentarcem” (The Art Will Save the World je protret britanskog alternativnog muzičkog autora Lukea Hainsa), pa ne treba da čudi da je Lost in France pomalo od oba.

Sagovornici su izvođači koji su nastupali u Mauronu, neki od njih sada velike zvezde, dok su se drugi povukli u mirnije živote. Svi se oni rado upuštaju u reminiscencije na dane kada su bili mladi, kada su se probijali i maštali o velikim uspesima, a koncert u Mauronu je predstavljao krunu zajedništva jedne inače drugarske izdavačke kuće. Sada su stariji i mudriji, ali ih to ne sprečava da budu nostalgični, premda tu nema ni traga sentimentalnoj patetici koliko može poslužiti kao primer kako se živi rock n roll. Problem je, međutim, što su alkoholna isparenja na licu mesta i godine učinile svoje, pa se pojedinci odlučuju da se vrate nazad i pokušaju osvežiti sećanja.

Niall McCann je vrlo dobar slušalac koji svoje sagovornike pušta da kažu svoje, da poentiraju, da se zezaju i da (ponovo) uspostave dinamiku jedni sa drugima. Ostatak vremena on popunjava koncertnim snimcima iz bliže i dalje prošlosti, arhivskim materijalom, novinskim isečcima i iznad svega - muzikom koja je ujedno i fokalna tačka filma.

Bilo bi, međutim, neozbiljno raditi film u kojem autorovi sagovornici samo i isključivo trabunjaju o muzici i svom provodu dok su bili na sceni. Ne, Lost in France će se dotaći i scene kao takve, a glasgowska može poslužiti kao primer i za druge srednje-velike gradove koji možda jednog dana postanu fokalne tačke globalne kulture. Ono što se dogodilo u Glasgowu je bio sticaj okolnosti deindustrijalizacije, rane faze džentrifikacije i povoljnijih socijalno-ekonomskih uslova u laburističkoj “Cool Britaniji” druge polovine 90-ih godina, pa su se momci i devojke dohvatili gitara i razmišljali o umetnosti, a ne o egzistenciji. Uz to će se kao tema ispostaviti i izdavaštvo, naročito ono nezavisno, koje polako odumire u eri YouTube-a i sličnih servisa.


 Na koncu, Lost in France zbog svoje muzike može da posluži kao nešto što se pušta u pozadini, ali reč je o jednom pametno složenom, angažirajućem dokumentarcu koji otvara interesantne teme i uz to je čak i iskren, bez trunke foliranja. Eto prilike za otkrivanje neke nove-stare muzike ili makar za podsećanje na neke stare, dobre stvari koje nismo čuli dugo.

26.7.17

Kollektor / The Collector

kritika originalno objavljena na DOP-u:
Jedan lik kojeg gledamo sve vreme. Jedan zatvoren prostor. Razgovori koji su pitanje života ili smrti (hm, makar relativno ugodne egzistencije) odvijaju se preko telefona ili kroz zatvorena vrata. Zvuči kao štos već jednom doveden do perfekcije, u pitanju je bio film Locke Stevena Knighta u kojem smo sve vreme gledali Toma Hardyja kako vozi, telefonira i svađa se sa neumrlim duhom pokojnog oca. Može li jednostavna varijacija na temu uspeti, a ne završiti kao bleda kopija?

Kollektor, dugometražni prvenac ruskog sineaste (inače lekara po struci) Alekseja Krasovskog, stigao je u Pulu nakon dugačke festivalske turneje na kojoj je pokupio dobre kritike i reakcije domaće i strane publike zbog jednostavnog koncepta koji je realiziran sa impresivnom sigurnošću. Reč je o filmu koji sjajno i bez kompleksa pogađa ruski kontekst (finansiran je nezavisno, bez državnih fondova), a opet je izuzetno komunikativan sa vanjskim svetom ponajviše zbog svoje glavne zvezde Konstantina Habenskog, veterana ruskih blockbustera i sa dojmljivim popisom (manjih) uloga u Hollywoodu koji ne samo da ima odgovarajuću “njušku”, nego je sposoban da fiksira pažnju gledalaca. Reditelj Krasovskij ima osećaj za ritam i tempo i sa zgodnim formatom od 75 minuta ne guši publiku. U tome se jako oslanja i na odzivnu, energičnu kameru Denisa Fristova koja vrlo lepo hvata enterijer moskovske kancelarije u visokoj poslovnoj zgradi i gradski “skyline”, kao i na povremeno raskošno-orkestralni, ali najčešće “birdmanovski” soundtrack kojim dominiraju jazzerske solaže na bubnjevima.

Međutim, poređenja sa Lockeom su neizbežna i za Kollektor ne uvek laskava. Obojica naslovnih likova moraju telefonskim putem rešiti stvari u svom životu, ali njihovi psihološki profili ne mogu biti drugačiji. Dok je britanski inženjer - specijalista za beton čvrst kao armatura i spreman je da upropasti svoj život kako bi uradio moralno ispravnu stvar, ruski (polu-legalni, Eos-Matrix tip) uterivač dugova imena Artur je od početka do kraja baraba koju je stigla karma i čini sve što čini ne bi li sačuvao svoju kožu. Sa takvim likom je nešto teže saživeti se, kamo li za njega navijati, ali Krasovskij pre svega uspeva da nas zaintrigira misterijom smešta li našem uterivaču igru, ko to čini i zašto. Kriminalno-korporativni žargon kojim se Artur i svi oko njega u većoj ili manjoj meri služe takođe pomaže, ubacujući izvesnu Glengarry Glen Ross notu dok je pokušaj infuzije ljudskosti preko pod-zapleta sa povređenim psom kojeg je on pokupio i odvezao veterinaru uglavnom neuspeo i deluje kao kliše.

Takođe, ograničenja prostora, vremena i likova su vidljivija nego u Knightovom filmu. Krasovskij sa prostranom kancelarijom i balkonom s pogledom ne uspeva postići isti efekat kontrasta skučenosti naspram širine kao Knight. Takođe, intervencije u protoku vremena su osetnije, dok Locke više deluje kao “real time” film. A i, ako ćemo pravo, Habenskij ipak nije Tom Hardy. Konačno, i kraj koji će svakako ostaviti jak dojam svejedno deluje pomalo prigodno.

Poređenja kao takva nisu fer, premda ih je teško izbeći ako se pojavi određen šablom. Locke je remek-delo, Kollektor to nije, ali je više od tek solidnog filma, zapravo je dobar, ali će ostati u senci boljeg. Dobra vest u celoj toj priči je da i pred Krasovskim i pred njegovim glumcem Habenskim stoji dosta vremena, pa remek-dela, glumačke bravure i zvezdani status nisu isključeni u budućnosti. Potencijal je već tu!



25.7.17

Happy Hunting

2017.
scenario i režija: Joe Dietsch, Lucian Gibson
uloge: Martin Dingle Wall, Ken Lally, Garry Sturm, Connor Williams, Kenny Wormald, Jeremy Lawson, C.J. Barker, Sherry Leigh

Ima nečeg frustrirajućeg u gledanju filmova koji imaju potencijal, ali im tako malo fali da ga dostignu. Happy Hunting je jedan od takvih filmova, beskompromisno “grindhouse” stila, iz glave i iz pera autora-debitanata, vruće i lepljive atmosfere pograničnog, propalog gradića u pustinji, ali u suštini pogrešne strukture, sa predugačkom ekspozicijom koja zauzima gotovo pola filma i oštrim skretanjem na sredini koji rupe u kontinuitetu pokušava da prevlada objašnjavanjem očiglednog.

Naravno, motiv lova na ljude nije ništa novo u filmovima. Naprotiv, može se nazvati izrabljenim. Međutim, Happy Hunting makar zna da uvede svog protagonistu Warrena (Dinge Wall) kao isluženog, sumnjivog lika koji bez alkohola čak ne može ni da otvori oči, o kontroli ruku da i ne govorimo, što je portretirano lelujavim, zamućenim, neoštrim kadrovima koji vrlo dobro simuliraju njegovo stanje uma. On će primiti telefonski poziv koji će ga poslati na prilično nejasnu misiju preko granice. Nakon što njegov pokušaj uvaljivanja njesra droge završi kao krvoproliće, on mora da pobegne ili makar da se sakrije i sačeka na dodatne informacije, što će i učiniti u narečenom gradiću.

Štos je, međutim, u tome što je dotično mesto nekada bilo lovački raj sa bizonima, belorepim jelenima i koječime, ali kako su životinje izlovljene, tako se i kompanija koja je grad i osnovala povukla, a ostale su samo tipične njuške za ovakav tip filma: ludaci, glupaci, nasilnici i “trailer trash”. U orkestraciji gradskog šerifa (Sturm), grad ipak drži do lovačke tradicije i makar jednom godišnje organizuje lovački festival. A naš će anti-junak posle susreta sa navodno dobrohotnim anti-alkoholičarem (Lally), naravno, postati lovina na festivalu, zajedno sa krimosima koji su ga sustigli i dvojicom iz redova “gradskog ološa”. Treba, dakle, preživeti oružje od najprimitivnijeg do najmodernijeg, vruće pustinjsko sunce i hladne noći. Drugi, zanimljiviji set problema je alkoholna kriza koja ga udara punom žestinom...

Naravno, autorski dvojac “jaše” po tome više nego što bi bilo zdravo, pa često dolazi do nepotrebne moralizacije i popovanja. Slamka spasa, međutim, dolazi iz neočekivanog pravca: ma koliko lov na ljude kao koncept bio izrabljen, on pruža šanse za zanimljive intervencije glede lovačkih taktika, kao i onih za preživljavanje. I to rezultira sjajnim, atraktivnim i krvavim ubistvima, bilo konvencionalnim oružjem, bilo kao čista improvizacija. Tempo ritmično varira od strpljivih “čekalica” do izbruha nasilja i jurnjave.


Problem je, međutim, što spoj ruralnog trilera s početka i lovačkog “splattera” u drugoj polovini deluje prilično grubo i ne funkcioniše. Happy Hunting tako deluje kao dva filma u jednom, što je štos koji tek retkima uspeva. Dietsch i Gibson nisu Tarantino i Rodriguez, pa nemamo novi From Dusk Till Dawn. Happy Hunting je relativno zabavan, ali ne bi bilo realno tvrditi da je ne znam kako dobar film.

24.7.17

Punch the Clock / A Repartiçao do Tempo

kritika originalno objavljena na Monitoru:
2016.
režija: Santiago Dellape
scenario: Santiago Dellape, Davi Mattos
uloge: Edu Moraes, Eucir de Souza, Bianca Müller, André Deca, Rosanna Viegas, Selma Egrei, Tonico Pereira

Birokratija je zla i cinična kučka koja čoveku uzima živac. Svaki put kad imam posla ne samo sa administracijom, već i sa državnom firmom koja pruža nekakvu uslugu, moja progresivno-liberalna uverenja kreću ka anarhizmu liberterskog tipa: da državu treba ukinuti, pa će se ljudi slobodno dogovoriti. Lično, već dva meseca se dve državne i jedna privatna firma dobacuju i prebacuju sa mnom povodom uvođenja interneta. Neko pametan bi dotle izmislio novi internet.

Zato mi se čak činilo simpatičnim kada je u Punch the Clock, dugometražnom prvencu brazilskog reditelja Santiaga Dellapea, karikaturalno nesposobni direktor patentnog zavoda (de Souza) zaključao svoje lenje, glupe i zbunjene zaposlenike u podrum i odredio im dnevnu kvotu posla da bi dobili dnevno sledovanje hrane i vode. Pre nego što me optužite za nečovečnost stavova i sitnu zluradost, znajte da su zaključani ljudi replike i nusprodukt nesavršenog patenta vremeplova (ili su to pravi ljudi dok njihovi replikanti i dalje planduju u Dembeliji državne službe, svejedno), tako da sama postavka priče nema naročito veze sa stvarnošću.

Uostalom, dovoljno je da vidimo kako je dotični direktor obučen, njegovu sekretaricu-oštrokonđu (Viegas) i njegove zaposlenike, redom grebatore, neodgovorne, lenje, pijane, naduvane, priglupe ljude, kao i da znamo činjenicu da je njega na to mesto postavila dominantna majka – senatorka (Egrei), pa da nam bude jasno da je to malo previše i za državnu službu poznatu po ogromnim beneficijama za ošljarski rad. U tom miljeu likova od nas se očekuje da navijamo za jedino dvoje normalnih, zbunjenog činovnika Jonasa (Moraes) i tihu i povučenu Carol (Müller) između kojih se razvija i ljubavna veza, čisto onako usput.

Vizuelno, Punch the Clock je zanimljiv film koji spaja brutalističku arhitekturu (mesto radnje je Brazilija, od nule izgrađeni glavni grad najveće južnoameričke države), retro-SF i detalje različitih perioda, od ranih 80-ih do ranih 90-ih. Čak je i set izrečenih uvreda među kojima posebno mesto zauzima etiketa komuniste jasna asocijacija na period pre političke korektnosti i generalnih simpatija prema uljuđenim i umerenim bivšim komunistima koji nisu zaboravili svoju dementno-revolucionarnu prošlost. Naravno, stvar je ograničenog budžeta zašto retro-detalji nisu raskošniji i upotrebljeni u većem obimu, ali Dellape svejedno pazi na njih, premda radnju filma većinom vezuje za enterijer.

Međutim, ako se zaista nadate nekom “brazilskom Brazilu”, odustanite na vreme. Istini za volju, prvih par minuta filma podgrevaju te nade, da bi se kasnije film i vizuelno i po nekakvom psihološkom dojmu okrenuo u pravcu blesave karikature u stilu Delicatessen. Jasno, reč je o vrlo ekspresivnoj latino-stilizaciji prisutnoj naročito u Brazilu i naročito u žanrovskim filmovima koji su pamtljivi čak i kada su manjkavi, ali čini se da Dellape u tim detaljima gubi širu sliku i narativnu strukturu. Odnosno, ideja je zanimljiva i priča je dovoljno “mesnata” da se komotno može od nje napraviti film, ali se kroz scenario ponavljaju jedni te isti štosevi koji odaju utisak namernog rastezanja i kupovine minutaže. Dellape pokušava da sve to zabašuri stalnim intervencijama u režiji i u montaži, često nepotrebnim i besmislenim, koje umesto podizanja tempa i napetosti gledaoca samo preplavljuju i desenzitiziraju.


Punch the Clock tako postaje jedan od onih filmova koji bolje deluju na papiru i u mašti nego kao gotov proizvod. Ne, nije loš, elementarno je zabavan, ali činjenica je da je mogao biti i puno, puno bolji.

23.7.17

A Film a Week - Incarnation / Inkarnacija

A suited man wakes up in a busy city square, having no recollection who he is and how he got there. He starts walking down the street and masked assassins catch up with him and kill him. Ha wakes up at the same place and the same time again. He explores other alley. They catch and kill him again. And again. And again. Every time he gets a bit further, learning a thing or two about himself, so we also get to know him a tad better. We even start caring for him, nevertheless he remains nameless.

If it were a computer game, that guy, that everyman played by Stefan Đorđević, would be us and our mission would be not only to survive, but also to make it right so we could either live or die. However, Incarnation is a film, a brisk and sharp-looking low-budget soft SF action thriller directed by first-timer Filip Kovačević and we have seen that kind of mechanics before. Edge of Tomorrow and Souce Code meets Memento and (the original) Bourne’s Identity and the mix simply works: a basic idea is done with sufficient technical accomplishment - the mystery unfolds nicely, the pacing is good and it is fun to watch.

Let us be realistic, a modest Serbian production cannot compare to Hollywood in the terms of budget and experience in genre filmmaking. The dialogues, together with voice-over narration, written by Kovačević, Maša Seničić and Ivan Stančić, could seem a bit stiff from time to time, so it takes its toll on line delivery by Đorđević and the rest of the film’s cast. And together with shaky choreography of action scenes, especially fights, it can all be written off as the baby-steps of still emerging Serbian genre cinema.

On the plus side, the editing by Đorđe Stanković is rapid and flawless, the pounding action-movie soundtrack by Draško Adžić dictates the tempo and the camera-work by Uroš Milutinović is brilliant, combining the cold grayish palette with fluid and controlled movements. The locations of Belgrade city centre, Novi Sad and Petrovaradin fortress underground corridors are attractive and the continuity between them would not be a problem even with the most nagging viewers among the Serbian audience.


But the real deal about Incarnation is Kovačević’s story-telling. The universal questions of who we are, where do we come from, where are we going and can we change something over the course of our way are being asked and explored with genuine philosophical and anthropological interest in the way of a tense action thriller. The context of contemporary Serbia cannot be ignored either, with the history of violence and the variety of it in its recent past, our nameless, amnesiac hero trying to get to the bottom of it all all make it better is not a simple movie gimmick, but a metaphor. Incarnation is a textbook example of the intelligent filmmaking with lots of heart and soul.

22.7.17

68 Kill

2017.
scanario i režija: Trent Haaga (prema romanu Bryana Smitha)
uloge: Matthew Gray Gubler, AnnaLynne McCord, Alisha Boe, Sheila Vand, Sam Eidson

Znamo za teoriju “Fuck Off Money”, odnodno da je svakome neka količina dovoljna da po potrebi stera sve i svakoga u kurac ako mu se nešto ne svidi. Za neke se ta granica računa u milijardama, za neke u milionima, ali teško je poverovati da će nekome par desetina hiljada dolara, u ovom slučaju 68, pomoći da iz korena promeni svoj usrani život i živi bezbrižno do kraja istog. Razmislite dobro: da li biste za svotu od koje teško možete kupiti stan bilo gde u zapadnom svetu postali ubica? Višestruki?


Chip (zvezda serije Criminal Minds Matthew Gray Gubler) je serijski gubitnik, šmokljan i papučar čiji je primarni izvor prihoda čišćenje tuđih septičkih jama. On je tako jadan, bedan i kukavan da nam dođe da se zapitamo kako je uopšte mogao da osvoji devojku kakva je Liza (AnnaLynne McCord iz re-boota serije Beverly Hills) koja, ako ništa drugo, izgleda kao da se ne bi petljala sa takvim tunjavim likovima. Zapravo, neće nas začuditi činjenica da se ona jebe sa drugim likovima (uglavnom za pare), ali to nije najveći Chipov problem s njom. Ne, Liza je smislila plan da opljačka svog sponzora, a njihovog stanodavca za “veliku svotu”, tih 68 hiljada.
Međutim, kako to obično biva kad zločin planiraju i izvode osobe upitnih intelektualnih kapaciteta, stvari polaze po zlu. Matori prdonja i njegova žena dobijaju po metak, a naš fantastični duo završava sa zarobljenicom (i potencijalnom svedokinjom), Violet (Boe), u prtljažniku svoje karakteristične krntije. Liza ima ideju da je “prodaju” njenom ludom bratu (Eidson) za “njegov hobi”. I to propada, pa Chip i Violet moraju da beže sa “vrućom” lovom i od policije i od Lize i od svakog potencijalnog znatiželjnika, recimo sablasne cure (Vand) koja radi na benzinskoj pumpi.

Ne očekujte naročitu realnost, nalazimo se na terenu potencijalno zabavnog južnjačkog trilera koji istovremeno sjajno funkcioniše kao crna komedija. Eksploatacija je reč koju tražimo. Krećemo se u svetu idiota, ludaka i ljigavaca, moramo prihvatiti njihovu logiku. Metiljavi Chip mora povratiti svoju muškost tako što će se izboriti sa ženama koje ga zlostavljaju. Ili, prošireno gledano, pošto tu nisu samo žene, on se mora ponovo osećati kao čovek (ako se ikada tako osećao) tako što će se suprotstaviti svima koji ga guraju, vuku, ponižavaju, guraju u zločin da bi ga ponudili kao žrtvu.

Naravno, sa škakljivom pozadinom izvrtanja rodnih uloga (obično se žena sveti muškarcima), 68 Kill je podigao par kritičarskih obrva po feminističkoj liniji, a argumentacija se svodila na halabuku kako su u filmu žene, a naročito Liza, portretirane kao čisto zlo. Nije to pitanje za raspravu, ali su dame i gospoda promašili ceo fudbal: žene u 68 Kill su zle, ali u tome potpuno osveštene, snažne i sa slobodnim izborom. Ergo, makar za razliku od većine filmova sličnog tipa, nisu pasivne glupače koje mogu biti opisane sa po jednim epitetom kao “lepe”, “lude” ili “cool”.
Problem, i to mnogo veći, skriva se na sasvim drugom mestu. 68 Kill je vrlo retko “mesnat” u svom pulpu, naročito na početku. Kasnije se stanje nešto popravlja, ali ostaje utisak da su seks, nasilje, ludosti i nepodopštine u ovom filmu bačene u drugi plan. Umesto toga likovi brbljaju, brbljaju i brbljaju, veoma glasno ako smem dodati, čak i kada su se uputili da nekome provale u kuću i pokradu mu pare. Pritom to brbljanje nije ni izbliza promišljeno i napisano kao, na primer, kod Tarantina čiji su rani i najbolji radovi svakako poslužili Haageu kao inspiracija. Haage koji režira po drugi put, a veteran je pisanja scenarija za “direct to video” i TV filmove iz Troma miljea, jednostavno nije taj kalibar. Toliko da stičem utisak da mu se scenario za Katzov Cheap Thrills nekako potkrao.

Ono što vadi film je casting. Glumci su izabrani pažljivo i protiv uobičajenog tipa uloga. Matthew Gray Gubler je svoju personu knjiškog mekušca okrenuo u potpuno drugom smeru i bez rezerve odigrao glupaka koji služi kao vreća za udaranje kroz veći deo filma da bi se razvio u osvetnika, recimo. Karijera u indie filmovima, naročito sa žanrovskim šmekom, mu se smeši. AnnaLynne McCord je briljantna kao “white trash” ludača i sasvim je moguće da će joj karijera krenuti u tom pravcu. Meni do sada nepoznata Alisha Boe može biti dovoljno slatkasta da bi dobijala angažmane u tom smeru, ali u tome pokazuje i dovoljno integriteta potrebnog za ozbiljnije stvari. Sam Eidson je više nego solidan kao psihopata. Međutim, otkrovenje filma je Sheila Vand (A Girl Walks Home Alone at Night) koja ovom po minutaži skromnom, ali izrazito mesnatom ulogom psihotične darkerke efektivno razbija etnički ključ za dodelu uloga. Zbog njih se isplati gledati 68 Kill.